Veliki mudrac mog, tvog i našeg vremena. Svačijeg vremena. Onaj, koga je svako od nas po malo doživljavao kao svog deku koji uvek ima nešto zanimljivo da ispriča. Nesebična ljubav prema deci svrstala ga je među one kojima smrt ne može ništa. Jednom prilikom je rekao: „Intelektualac nije onaj koji je diplomirao na fakultetu, već je onaj ko ima pravo rešenje u pravom trenutku“. Bio je čovek koji je mogao da uradi sa svojim životom bilo šta i da se popne u neslućene visine. Ali skroman, kakav je bio, odlučio se za najlepši posao na svetu – rad sa decom. Da, to je on, dečiji smehotvorac, Raša Popov.
Nema deteta koje je rođeno 80-ih a da se ne seća čuvenog, prvog serijala „Fazoni i fore“, koji je emitovan 1993. godine. Raša je znao da postoji samo jedan imperativ detinjstva i da je to igranje i upravo kroz igru, te zabavu je deci generacijama prenosio obrazovanje i generalno zdrav odnos prema životu i okolini.
U poodmaklim godinama je ovladao zanimljivim, ali ne baš lakim, grčkim jezikom, a takođe je bez muke čitao i na nekoliko svetskih jezika.
Formula sreće je, kako je sam navodio besprekorno funkcionisala, dok nije pretrpeo jednu veliku ličnu tragediju, a to je smrt njegove supruge Radojke, koja je po struci bila profesor književnosti.
Da je genijalnost urođena, dokazuje i njegov pradeda Živko, koga su komšije i sugrađani nazivali “mokrinski Sokrat”.
Sanjao je o putovanju u Grčku, međutim tu želju nije sebi ispunio, jer kako je sam rekao prilikom jednog intervjua, nije imao novčanih sredstava za put.
Pravo ime mu je bilo Radivoj Popov i bio je rođen u malom banatskom selu Mokrinu, 26. juna 1933. godine, kao sin Petra i Darinke.
Tokom svoje duge karijere, između ostalog bio je i lektor srpskohrvatskog jezika u engleskim gradovima Londonu (London), Birmingemu (Birmingham) i Notingemu (Nottingham), 70-ih godina prošlog veka.
Bio je jedna od najupečatljivij pojava sa ovih prostora i kao takav bio je narator bez premca, koji je uvek pronalazio jednostavan i deci razumljiv način da dočara suštinu ozbiljnih pojmova i znanja.
Sebe je smatrao bajkopiscem i verovao je da je veoma važno da se deca od malih nogu nauče dijalogu, jer da bi postali ljudi, smatrao je, prvo je potrebno da savladaju umetnost verbalne komunikacije. Tvorac je više od 500 televizijskih emisija, od kojih je preko 200 bilo i ostalo namenjeno deci.
Iza njega su ostali sin Bojan, koji je sveštenik Ruske pravoslavne crkve u Moskvi i magistar lingvistike i ćerka Dijana, koja je cenjeni ikonopisac.
Naslovna fotografija: Noizz