Samim tim što je ovo najdublje jezero na svetu, zaslužuje da se nađe na našoj listi zanimljivosti. U narodu je poznato kao „plavo sibirsko oko“, što ima logike, jer prozirnost vode dopire i do 40,2 metra, od ukupno 1.741 metar, koji su izmereni kao najdublja tačka ove vodene mase. Računa se i kao najdublja kriptodepresija (udubljenje ispunjeno vodom, čija je površina iznad nivoa mora, a dno ispod nivoa mora) na svetu. Poreklo jezera i dalje je tema naučnih rasprava.
Ima oblik polumeseca. Sa ukupnom zapreminom od 23.000 kubnih metara čiste slatke vode, predstavlja 20 % ukupnih svetskih zaliha pijaće vode.
U periodu od januara do maja, dok traje zima, površinu jezera prekrije ledena kora, debela čak 1 metar, koja, zbog čistoće vode, ostaje potpuno providna.
Od 1996. godine, Bajkal je uvršten na listu „UNESCO“ –ve svetske kulturne baštine.
Za ovo područje karakterističan je jak, nepredvidiv i slapovit vetar po imenu „sarma“. Snaga ovog vetra ogleda se kroz jednu kratku priču. U septembru 1902. godine, parobrod po imenu „Aleksandar Nevski“, ploveći jezerom, teglio je za sobom tri šlepa na kome su bili ribari sa svojim porodicama, koji su se vraćali kućama, pošto je sezona ribolova okončana. Neočekivano, sarma je dunula tako silovito, da je kapetan parobroda izdao naređenje da se odmah preseče masivno uže koje je vuklo teret. Poslednji, od ukupno tri, nasukao se na peščani plićak, pa su ljudi zahvaljujući tome preživeli, a druga dva su se razbila o stene rta „Kobilja glava“. Sarma je tog dana odnela 172 života.
Rusi ga smatraju svojim najvećim prirodnim čudom. Od 2.700 vrsta riba, koje plivaju Bajkalom, čak 60% se smatraju endemskim vrstama (naseljavaju geografski ograničenu teritoriju i ne mogu se pronaći nigde više u svetu).
U jezero se uliva čak 544 tokova, od kojih su neki reke, različitih veličina, a neke potoci i drugi sezonski tokovi. Samo jedna reka iz njega ističe i ona se zove Angara.
Ovde se dogodi oko 2.000 manjih i većih zemljotresa godišnje. Iako se većina slabo oseti, ima i onih, poput potresa iz 1862. godine, kada je izmereno 10 stepeni po Rihterovoj skali. Tom prilikom, usled potresa, jezero je progutalo oko 200 kvadratnih kilometara kopna sa oko 1.300 stanovnika.
U nekim naučnim krugovima, smatra se da je, od svog postanka (pre 25 miliona godina), pa do danas, Bajkal u konstantnoj ekspanziji. Za ovu pojavu su, kako kažu, zaslužna pomeranja tektonskih ploča, između ostalih i masivne sibirske podzemne platforme na čijoj samoj ivici je smešteno jezero.
Voda u jezeru se u potpunosti obnavlja na svakih 380 godina. Površina Bajkala je ekvivalent površini cele države Belgije.
Ribari, kao i lokalno stanovništvo, koje je kasnije kontaktiralo naučnike i istraživače, bili su svedoci čestih pojava svetlećih kugli, koje su se mogle uočiti iznad površine jezera. Ljudi koji žive u okolini ovog, po mnogim osobinama, nestvarnog jezera, tvrde da su to duhovi njihovih predaka, koji su i dalje nastanjeni u tom kraju. Naučnici, po običaju, imaju drugačije objašnjenje, koje kažu da je to gas metan koji izlazi iz podvodnih džepova, kojih ima dosta u samom jezeru, te se, u kontaktu sa kiseonikom, zapale i sijaju. Ko je u pravu, ostavljamo vama da odlučite.