Ko god da je, ikad, samo i pogledao u pravcu Francuske, video je „Musee du Louvre“, kamen temeljac čovečijeg stvaralaštva i slobodno možemo dodati, jedan potpuno hipnotišući svet umetnosti, koji je nadživeo vreme i ono koje je prošlo i ono koje tek treba da dođe. Smešten na desnoj obali ćudljive Sene, u nekadašnjem istoimenom dvorcu, domu dekadentnih francuskih monarha, oličenje je onog najboljeg što je ljudska ruka ikada stvorila. O njegovom bogatstvu, koje se novcem odavno više ne može izmeriti, govori u prilog proračun, prema kome, ako posetilac poželi u kontinuitetu da poseti i vidi svaki od skoro 400.000 eksponata koje ovaj muzej trenutno ima u posedu, bilo bi mu potrebno oko 100 dana, svakodnevnog posmatranja umetnina, prilikom čega bi za svaki predmet imao svega 30-ak sekundi na raspolaganju. Da sumiramo: Luvr. Umetnost celog sveta na jednom mestu.
Najveći dom pokretnih svetskih umetnina, svoja vrata javnosti je otvorio 10. Avgusta 1793. godine, kada je u svojoj postavci imao svega 537 slika. Usvakom trenutku, u muzejskoj postavci je izloženo oko 35.000 predmeta, koji datiraju od perioda praistorije, pa sve do bliskog nam XIX veka. Deo predviđen za posetioce čini splet hodnika, dvorana, galerija i prolaza, koji se protežu na oko 60.000 kvadratnih metara. Od 2008. godine, čitava kolekcija podeljena je u 8 segmenata: egipatske, bliskoistočne, grčke, etrurske i rimske starine, zatim na islamsku umetnost, skulpturu, dekorativnu umetnost, slikarstvo i grafike i crteže.
Uistinu, Luvr je mnogo više od puke kolekcije umetničkih slika i predmeta, koja je oivičena zidovima, a čija starost premašuje čak 11 milenijuma. Velelepna palata istog imena, koje u prevodu znači –utvrđena palata-, stoji i mami zadivljene uzdahe još od 12-og veka. Bila je dom francuskih kraljeva i kraljica, u kojem su proživljavali svoje burne živote, gostili se, planirali, spletkarili i uživali.
Katarina de Mediči, supruga kralja Anrija II, nezadovoljna strukturom objekata, koji su tada činili dvorac Luvr, naredila je početak jednog veoma ambicioznog arhitektonskog projekta – palate Tijeri. Njena ideja bila je da se dve velelepne građevine u srcu Pariza sretnu i povežu u jednu kolosalnu. Ovaj projekat je zaživeo u doba Šarla IX, konstrukcijom Velike građevine, ogromnog pasaža koji je zapravo povezao Luvr i Tijeri.
Poštujući lik i delo Napoleona Bonaparte, Luvr je jedno izvesno vreme nosio njegovo ime. Ipak, ovo je bilo imenovanje kratkog daha (od 1814. godine do 1830. godine), jer je trajalo do imperatorovog poraza u bici kod Vaterloa.
Kraljevi Luj XVIII i Šarl X, dodali su kolekciji oko 135 eksponata i u njihovo dopa formiran je odeljak sa eksponatima iz Egipta, koje je vodio čuveni francuski orijentalistai egiptolog Žan Fransoa Šampolion. Kustos egipatske zbirke ispostavio se kao taličan za muzej, jer je u doba njegovog rukovođenja ovim segmentom, kolekcija dospela do cifre od 7.000 artefakata. Danas, u odeljku egipatskih starina čuva se preko 50.000 eksponata, koji datiraju od perioda 4.000 godina pre Hrista, pa do IV veka.
Pored svega što gotovo magnetskom snagom privlači pažnju kada je Luvr upitanju, staklena Piramida, koja je ustvari ulaz u sam muzej, možda je i najintrigantnija od svega. Konstruisana je na zahtev pokojnog francuskog predsednika Fransoa Miterana, a postoji podatak koji kaže da je sagrađena od tačno 666 trougaono isečenih stakala. Karakteristično je i to, da je njen dizajner, američki arhitekta kineskog porekla, gospodin Pei, jedini izvođač bilo kakvih radova na muzeju, a da nije francuskog porekla. Piramida visoka 21 metar završena je 1989. godine, te odmah postala jedan od simbola grada svetlosti i ljubavi.
Islamska umetnička zbirka obuhvata period od čak 13 vekova, a prikupljena je na prostoru 3 kontinenta. Čine je predmeti od stakla, metala, keramike, drveta, tekstila, tapiserija i slonovače. Grčko, etrursko i rimsko odeljenje čini kolekcija iz predela Mediteranskog basena, a pojedini komadi datiraju još iz razdoblja neolita, što je ujedno i najstarija kolekcija u muzeju.
Bogata kolekcija grafika i crteža broji oko 6.000 rukom tvorenih dela, pretežno francuskih umetnika. Većina italijanskih crteža pripada ostacima kolekcija koje su bile u posedu kraljeva Fransoe I i Luja XIV.
Dom je i čuvene Leonardove Đokonde, koja se zagonetno smeši, krijući pregršt tajni svog ekscentričnog i kontraverznog autora. Međutim, Mona Liza nije uvek bezbrižno visila na muzejskom zidu. Najpoznatija slika koju je ikad iko naslikao, došla je u posed francuskog kralja Fransoe I, koji ju je otkupio odmah nakon smrti slavnog Da Vinčija, sa kojim je bio izuzetno blizak i čiji je rd veoma cenio. 21. Avgusta 1911. godine, italijan po imenu Vinćenco Peruđa (Vincenzo Peruggia), jednostavno je odšetao iz Luvra sa Mona Lizom ispod miške, u čijem posedu je ostala skoro 2 godine. Ovo se tumači kao najveća krađa umetničkog dela svih vremena, a u jednom trenutku je čak i Pablo Pikaso bio doveden u vezu sa ukradenim delom, međutim, stvarna veza, nikada nije dokazana, a Mona Liza je vraćena u svoj dom, odakle se i dalje bezbedno osmehuje milionima posetilaca Luvra.
Verovanje u duhove je stvar subjektivnog stava , ali ono što je sigurno, bilo da smo od onih koji svuda čuju šuštanje, krckanje i korake, ili da smo od onih koji se smeju na pomen zagrobnog života, priče i legende koje se raspredaju o ovoj pojavi uvek su zanimljive. Pa tako, postoji verovanje, da najpoznatiji muzej na svetu, opseda duh mumije po imenu Belfegor. U daljem navodu stoji da se zloduh pojavljuje isključivo noću.
Naslovna fotografija: Bing Wallpaper Archive