Mirisi, ukusi, muzika, stvari, sve to su idealni vremeplovi u neko vreme koje je prošlo, a koje nam se sada čini mnogo lepšim nego što je ovo koje sada živimo. Ako još malo premotamo traku unazad, shvatićemo da su izbledele još neke stvari. Kada ste poslednji put videli nekoga da je pomogao baki da pređe ulicu, ili da je neko nekome ustao u prevozu? Kada je zadnji put neko prema nekome bio iskreno ljubazan sve i kada nije delio njegovo mišljenje? Uradio nešto dobro, nekome ko mu je uradio nešto loše? Bilo je to neko drugo vreme, kada je kućno vaspitanje bilo na ceni i te kako. Sećate, se, „ljubim ruke“, „hvala lepo“ i tome slično… Hajde da se podsetimo nekih lepih manira koji su danas pravi raritet.
Stariji od sebe su se uvek pozdravljali, nije se pored njih prolazilo ćutke.
Kada neko nekome nešto pokloni ili doda, zahvaljivanje je bilo normalna pojava.
Kada bi se dogodilo da neko nekoga povredi, obavezno bi potražio oproštaj.
Nakon zahvaljivanja, obično se uzvraćalo sa „molim i drugi put“, ili „molim, nema na čemu“.
Dok se vodio razgovor, nepisano pravilo je bilo da se ne upada u reč, već da se priča tek kada drugi završe.
Ako bi neko nekoga nešto pitao, odgovor je bio obavezan, pa sve i ako je taj odgovor značio „ne znam“, jer se ignorisanje smatralo izuzetno nepristojnim i nevaspitanim.
Osobe koje su se klasifikovale kao one sa posebnim potrebama nikada nisu bile ismejavane, niti omalovažavane.
Kada je neko bio u nevolji, pritrčavalo mu se u pomoć, bez obzira na to ko je u nevolji ili da li će posle moći da uzvrati.
Tuđe mišljenje se poštovalo, nije se ismevalo i pogrdno komentarisalo.
Životinje su se čuvale i pazile, nisu se zlostavljale i ostavljale.
Naslovna fotografija: Breaking Muscle