Jedan od najboljih predstavnika zlatnog perioda srpske književnosti s početka XX veka. Najveći filozof među pesnicima, ili najveći pesnik među filozofima. U amanet je svojoj zemlji i svom narodu ostavio, između ostalog i „Blago cara Radovana“. Ponos čitavog Balkana, koji je visoko zabacio svoje pesničko koplje. Možete da volite poeziju ili ne, ali Jovan Dučić je istorijska ličnost koja u potpunosti zaslužuje punu pažnju. Ovako je imao običaj da kaže…
„Velika je nesreća kada čovek ne zna šta hoće, a prava katastrofa kad ne zna šta može“.
„Ljubav i moral nisu rođeni zajedno, niti se voze istim kolima. Jedno je stvar Božija, a drugo pronalazak čovekov“.
„Tvrdice su obično veliki plašljivci. Tvrdice nisu tvrdi samo u pitanju novca, nego i u pitanju prijateljstva i dobrote. Oni su sitničari i zavidljivci kao što teško nekom pruže zlatnu monetu, isto su tako uzdržljivi i da drugima učine uslugu, makar i rečju. Čovek tvrdica, to je inkarnacija ne samo jednog poroka, nego je to zbir nekoliko poroka, od kojih je njegova škrtost samo njihova najdivnija manifestacija“.
„Naše mržnje škode nama, više nego našem protivniku. Govorite rđavo o nekom čoveku pola sata – i vi ste posle toga nesrećni i otrovni, a govorite pola sata o njemu dobro, pa čak i kada to ne zaslužuje i bićete mirni i blaženi, čak i ponosni na lepotu svojih osećanja, ili bar na lepotu svojih reči“.
“Nikad čovek ne može da kaže toliko mudrosti, koliko može da prećuti ludosti.”
“Žena uvek mora da ima nekog koga će mučiti, bilo muža ili ljubavnika.”
“U samoći nema mržnje: osamiti se znači očistiti se. Sve u samoći postaje uzvišeno, najviše, najdublje. Ako je čovek filozof, on se predaje samoći da bi znao cenu života, viši smisao o svetu, i da bi prišap božanstvu. Samo malog čoveka samoća napravi bolesnikom, i ona njegovu dušu otruje sumnjama i ispuni strahom. Ima sveta koji se ne sme obrnuti sam u šumi, i koji u strahu od samoće zaluta na otvorenom polju. Za samoću treba biti snažan i duhovitiji nego za najviši svet jednog društva.”
„Ako ljubav zavisi od naše slobodne volje, zašto ne prestanu da se vole oni koji bi hteli da prestanu? Naprotiv, plaču od bola i robuju ljubavi, čak i oni ponosni ljudi koji inače smatraju ropstvo za najveće zlo i rado se lišavaju zbog ljubavi nečeg čega se nikada nisu hteli odreći i nose svoju ljubav kao bolest i okov i žive u strahu da ne izgube samo onog koga vole“.
“Kad bi mladost imala filozofiju starca, ne bi bilo na svetu ni jednog sunčanog dana.”
“Ljubomora je najveće nespokojstvo, i nasilje nad sobom i nad drugima.”
Naslovna fotografija: Najlepša poezija