Izvorna ideja bila je da se poveća broj medonosnih pčela, kako bi se uvećala proizvodnja meda. Ipak, da ne ide uvek sve po planu, dokaz je i projekat brazilske vlade, prilikom koga je trebalo ukrstiti evropsku i afričku pčelu, kako bi se dobila medonosnica, sposobna da u uslovima vlažne tropske klime opstane i uspešno oprašuje floru i da pritom proizvede što je više meda moguće. Šta je krenulo po zlu i kakve je to posledice ostavilo, saznajte u produžetku.
Foto: animalreview.wordpress.com
Priča o ovom projektu koji nije dobro završio počela je 1956. godine, kada su neke vladine agencije u saradnji sa privatnim pčelarskim kompanijama došli na ideju da povećaju proizvodnju meda tako što će tendenciozno ukrštati različite vrste pčela dok ne dobiju idealnu medonosnicu.
Foto: greennews.ie
Pošto su evropske vrste pčela već bile prisutne na tlu Brazila gde je eksperiment sproveden, doneta je odluka da se pronađu alternativna rešenja, te ukrštanje sprovede u strogo kontrolisanim laboratorijskim uslovima.
Foto: everythingsouthcity.com
Nakon opsežnih studija doneta je odluka da se evropske vrste ukrste sa afričkim, kako bi se stvorio hibrid za koga se verovalo da će ispuniti očekivanja.
Foto: alchetron.com
Doktor Ker (Kerr), koji je bio vođa eksperimenta bio je zadovoljan stvaranjem nove afrikanozovane vrste, jer se u samom startu pokazalo kao uspeh, s obzirom da je proizvodnja meda momentalno povećana. Ono što je primećeno kao nuspojava, jeste ekstremno ponašanje koje su novostvorene pčele imale, a koje se ogledalo u visokom stepenu agresivnosti i pojačanim instinktima.
Foto: beeculture.com
Do prave biološke katastrofe je došlo, kada je pod, i dalje nerazjašnjenim okolnostima, hiljade ovih pčela uspelo da pobegne iz laboratorije, te počelo da se roji po Južnoj i Centralnoj Americi.
Foto: quirkbooks.com
Doktor Ker i njegov tim su bili ubeđeni da ove pčele neće preživeti u prirodi i da će ubrzo izumreti van kontrolisanih uslova. Ipak, dogodilo se sasvim suprotno. Ove pčele ne da su preživele, već su, agresivne kakve jesu uspele da se prilagode i gotovo zauzmu teritoriju Kalifornije (California), Teksasa (Texas), Arizone (Arisona), Nevade (Nevada), Novog Meksika (New Mexico) i Floride (Florida).
Foto: inquisitr.com
Iako se smatra da su do danas odgovorne za otprilike 400 smrtnih slučajeva, a uprkos strašnom izgledu, osobinama i zlokobnom imenu (pčele ubice), one ustvari nemaju ništa toksičniji otrov od ostalih svojih rođaka, samo se radi o jačem intenzitetu napada, zbog čega je smrtni ishod verovatniji.
Foto: pestwiki.com
Ime, odnosno nadimak „pčele ubice“ nisu dobile jer ubijaju ljude, već zato što svaku koloniju pčela na koju naiđu uspeju da podrede i u potpunosti preuzmu. Napad vrše tako što se prikoče za već postojeću košnicu, prodru u nju, ubiju kraljicu i zamene je svojom.
Foto; phys.org
Odlikuju se izuzetno visokim stepenom inteligencije, koja im čak omogućava da računaju, prepoznaju lica i zapamte bez greške.
Foto: elnoticieroenlinea.com
Ono što ih, između ostalog, odvaja od ostalih pčela, jeste i neverovatan instinkt i osećaj za opasnost, koju mogu da osete i prepoznaju sve i kad je još na velikoj udaljenosti. Odgovaraju jakim, frekventnim i agresivnim napadom u daleko većem broju nego što to čine obične pčele kada se brane.
Naslovna fotografija: DogTipper