Kada neko potekne iz plemićke porodice, dubokih gospodskih provansalskih korena, za očekivati je da će stasati u obrazovanog i odmerenog književnika, za kojim će se nizati priznata dela. Ipak, Donasje Alfons Fransoa (Donatien Alphonse Francois) razbio je u param parčad kalup aristokratske ordinarnosti i vekovima nakon svoje smrti ostao upamćen kao čovek, koji je svetu objasnio pojam ogoljenog bluda, dubokog sadizma, telesne prljavštine, ali i nemerljive književne moći da se rečju sve objasni i dočara. Da sumiramo: ukus u ustima koji osećamo nakon što izgovorimo ime i pojam Markiz de Sad, najbolje se može opisati onom Terencijevom: „Homo sum, humani nihil a me alienum puto.“ (Čovek sam, ništa ljudsko mi nije strano).
Jedno od najkontraverznijih dela svetske književnosti, od kako je sveta i veka, napisao je upravo Markiz de Sad i imenovao ga kao „120 dana Sodome“. Osporavano, zabranjivano, ali i jedinstveno delo, posebno zbog načina na koji je nastalo, nije svet ostavilo ravnodušnim. Raskalašni markiz, manifest svog poimanja bluda pisao je na rolni papira dugačkoj više od 12 metara, dok je boravio, po ko zna koji put, u zatvoru, utamničen zbog svoje devijantne seksualne prirode.
Nihilista po ubeđenju, koji je tokom svog života poricao postojanje boga i morala, otac erotskog žanra u književnosti, rođen je 02. juna 1740. godine u Parizu.
O njegovoj besprizornosti govori podatak o intimnoj vezi njega, kao 70-godišnjeg starca, zatvorenog u sanatorijumu i 13-godičnje devojčice Magdalene Leklerk (Magdeleine Leclerc), koja je u toj ustanovi pomagala. Njihov intiman odnos je trajao čak 4 godine, sve do njegove smrti. Detaljno je beležio svaki segment odnosa sa njom, a detaljno je opisao čak 57 seksualnih činova sa njom i dodao da ju je i učio da čita i piše.
Džerard Leritier (Gerard Lheritier), osnivač i direktor kompanije „Aristofil“ (Aristophil) koja se bavi prikupljanjem i brižljivim čuvanjem vrednih rukopisa, za originalni de Sadov rukopis na svitku „120 dana Sodome“, platio je pozamašnih 7,8 miliona američkih dolara.
U jednom trenutku svog života ozloglašeni Markiz je, a to je malo poznata činjenica, uspeo da ostvari jedan odnos, koji bismo opisali kao platonski. Žena po imenu Mari Konstans (Marie Constance), bežeći od svog muža sa maloletnim sinom, utehu je našla upravo sa de Sadom, koji je čak jedno vreme bio i uzoran otac njenom sinu. Ona je svojevoljno pošla sa njim u sanatorijum u kome je dočekao smrt i sve vreme je živela u sobi pored njegove.
Često tamničen, čak 30 od ukupno 74 godine svog života proveo je u memljivim zatvorskim prostorijama. Suprotno očekivanjima, te godine ga nisu ni slomile a ni obeshrabrile, pa je zato i fascinantan podatak, da je kažnjeničke dane provodio, do najsitnijih detalja elaborirajući svoju filozofiju bluda u čak 15 različitih rukopisa, koje je ostavio u amanet svetskoj književnosti.
Zakonita supruga rodila mu je troje dece, dva sina i kćer. Uprkos svom životu koji im nikako nije mogao služiti kao primer, zabeleženo je u pismima da je voleo svoju ženu kao i decu. Luis Mari (Louis Marie), de Sadov miljenik poginuo je u zasedi, služeći vojsku pod vođstvom Napoleona Bonaparte, 1809. godine. Ćerka Medlin Laura de Sad (Madeline Laure de Sad) žvela je i umrla u samostanu, dok je drugi sin, Donasje Klod Armand de Sad (Donatien Claude Armand de Sade), nakon očeve smrti insistirao da se sva njegova pisana dela po hitnom postupku spale.
Za njim je ostalo i svedočenje siromašne žene po imenu Roza Keler (Rose Keller), kojoj je, spazivši je kako prosi, ponudio posao služavke u svojoj kući. Nesrećna žena je prihvatila posao, ne znajući šta je čeka. Nakon što ju je uveo u kuću, kako je kasnije posvedočila, na silu ju je ugurao u jednu mračnu prostoriju, gde ju je potpuno neočekivano vezao i stao bičevati. Iako je zapomagala na sav glas, niko se nije pojavio da joj pomogne. Nakon nekog vremena, raspomamljeni Markiz je ostavio bič i uzeo nož kojim joj je produbio rane, da bi po njima kasnije kapao topli vosak od sveće. Van sebe od straha i bola, žena je uspela nekako da se iskobelja, pobegne i policiji prijavi, kako u navodu stoji, „ludaka, koji je, mučeći je, doživeo orgazam, prilikom koga je ispuštao čudovišne životinjske krike.“
Lik, a što je bitnije, samo delo, čoveka zbog koga je sadizam dobio posebnu definiciju i postao kompleksna kategorija, još uvek do kraja neshvaćena, predmet je fascinacije koja ne bledi i interesovanja, koje kroz vekove ne opada. I pored satanizacije za vreme, a i nakon svog života, de Sad je ostao nepresušna inspiracija brojnim filmskim, književnim i likovnim umetnicima, upravo zato što je upalio svetlo i obasjao najmračnije kutke neistražene čovečije psihe, te ga zbog toga moramo kako voleti, tako i mrzeti.
Prva reakcija na pominjanje ovog crnog bisera čovečanstva, jesu gađenje, odbojnost, negodovanje i odbijanje. Jedan je od retkih, na koga je sa velikom lakoćom lepljena etiketa demona i monstruma koji nije imao nikakvih dodirnih tačaka sa ljudskošću. Ali za kraj, nameće se kao crni oblak pitanje koje ne možemo ignorisati, a to je: kako možemo fascinirani posmatrati takvog čoveka, ako svako od nas ne poseduje u sebi makar mrvicu sklonosti ka istom takvom izvitoperenom imaginarijumu?
Naslovna fotografija: Flickr